Prodavnica želja.
Negde, na marginama Univerzuma postajala je jedna prodavnica.Table sa nazivom lokala odavno nema – nekad davno ju je odnela oluja, a novi gazda je nije postavljao, jer je svaki meštanin ionako znao da ova radnja prodaje želje.
Asortiman je bio ogroman, ovde se moglo kupiti gotovo sve: velike jahte, kuće, udaje, funkcija potpredsednika velike korporacije, deca, voljeni posao, lepa figura, pobeda u takmičenju, luksuzni automobili, vlast, uspeh, izobilje i mnogo, mnogo drugih stvari..
Nisu bili na prodaju samo život i smrt – za to je bio zadužen glavni ofis, koji se nalazio u drugoj Galaksiji.
Svako, ko je došao u ovu radnju ( ali, naravno, postojali su i oni koji ni jednom nisu ušli u prodavnicu, i ostajali kod kuće i samo želeli želje), odmah se raspitivao za cenu svoje želje.
Cene su bile različite. Na primer, voljeni posao koštao je odustajanja od stabilnosti i predvidivosti, spremnosti za samostalno planiranje i uređenje svog života, vere u sopstvene snage i odluke da se radi tamo gde im se sviđa, a ne tamo gde treba.
Vlast je koštala nešto više: trebalo se odreći nekih svojih uverenja, znati u svemu pronalaziti racionalno objašnjenje, umeti drugima reći «ne», znati svoju cenu (i ona je trebala biti dovoljno visoka), dozvoliti sebi govoriti „JA“, umeti nametnuti se drugima, bez obzira na odobravanje, ili neodobravanje okoline.
Neke cene su bile čudne: udaja se mogla dobiti gotovo besplatno, ali je zato srećan život bio skup: lična odgovornost za sreću, sposobnost dobijanja zadovoljstva od života, prepoznavanje svojih želja, odricanje od mišljenja okoline, sposobnost da se ceni ono što se ima, dozvoliti da se bude srećan, svest o samopoštovanju, odricanje od bonusa „žrtve“, rizik gubljenja nekih prijatelja i poznanika.
Nije svako, ko je došao u ovu prodavnicu, bio spreman da odmah kupi želju. Neki, ugledavši cenu, odmah su se okretali i izlazili. Drugi su dugo stajali zamišljeni, preračunavajući se i misleći kako bi mogli pazariti. Neko se žalio na veoma visoke cene, tražio popust ili pitao za dane rasprodaje.
Ali, bile su i takvi, koji su vadili svu svoju usteđevinu i dobijali zavetnu želju, upakovanu u prelepi šuškavi papir. Na takve su srećnike ljubomorno gledali drugi kupci, tračareći o tome da je gazda radnji njihov prijatelj, i da su želju dobili tek tako, bez ikakvog truda.
Kada su gazdu prodavnice pitali ne plaši li se on bankrotstva, on je samo odmahivao glavom i odgovarao da će u svakom trenutku biti smelih ljudi, spremnih da rizikuju, odričući se od naviknutog i svakodnevnog života, spremnih da veruju u sebe, koji imaju snage i sredstva da bi platili za ispunjenje svojih želja.
A na vratima prodavnice već stotinak godina stajao je oglas:
„Ako vaša želja još nije ispunjena – znači da još nije plaćena.»
Izvor: uspesnazena
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest