Pregovarački proces i potpisivanje mira: Izgradnja carskog šatora
U vreme potpisivanja Požarevačkog mira, 1718. godine i pripremi za odražavanje mirovnog kongresa prethodili su, osim ratova i izbor teritorije na kojoj će biti potpisan mir, ko će učestvovati i ko će biti medijatori.U to doba, prema svedočanstvima Vendramina Bjankija, jednog od učesnika mirovnog kongresa, inače sekretara mletačkog ambasadora, koji je već 1719. godine objavio knjigu o Požarevačkom miru u Padovi, Požarevac je bio selo.
„Bilo je nekih neslaganja oko izbora mesta i na kraju su se i jedna i druga strana sporazumele da to bude Požarevac. Prema svedočanstvima jednog od učesnika Vendramina Bjankija, inače sekretara mletačkog ambasadora, koji je već 1719. objavio knjigu o Požarevačkom miru u Padovi, Požarevac je bio više selo, nego grad. To je bila turska kasaba neznatne veličine, između 2.000 i 2.500 stanovnika, sa mnoštvom malih rasutih kuća i velikim siromaštvom, kako je tada Bjanki opisao. Praktično, nije bilo veće zgrade gde bi se tako velike i moćne delegacije sastale i održale mirovni kongres. Zato je odlučeno da se kongres održi pod šatorom na brdu Sopot”, objašnjava Jelena Milenković, muzejski edukator Narodnog muzeja u Požarevcu.
Mirovna konferencija je počela 5. juna 1718. godine u specijalno određenom velikom carskom šatoru koji je bio uređen za konferenciju što je na planu označeno velikim slovom „A“. Ovaj veliki skupoceni šator, koji je postavila carska služba bio je određen samo za pregovore učesnika mirovne konferencije, a centralni položaj i veličina upućivali su sve prisutne da se u njemu održavaju, dugi, mučni diplomatski pregovori zaraćenih strana.
Tačne dimenzije šatora nisu poznate, ali se zna da je bio od plavog, prugastog smrekinog cviliha, fatiran platnom i oivičen žutim svilenim bortnama na svakom od četiri velika ulaza.
„Bilo je planirano da se napravi jedna velika zgrada. Međutim, to je iziskivalo mnogo vremena, jer se zna da je Požarevac u to vreme bio selo i nije imao tako veliki objekat koji bi primio sve pregovarače, tj. delegacije. Zbog kratkog vremenskog perioda, odustalo se od zidanja zgrade i najlakše je bilo podići šator“, dodaje Milenković.
Glavni šator je imao tri ulaza, kao što i današnja replika na Tulbi ima, zato što su Osmanlije koje su i podigle šator, insistirale na apsolutnoj ravnopravnosti.
To znači da su svi pregovarači morali u isto vreme i istom korakom da stupe na mesto pregovora, jer se smatralo da ko prvi uđe na mesto pregovora, da je priznao poraz.
***************************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta „Osvetljavanje Požarevačkog mira“, po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Grada Požarevca, radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2024. godini.
Cilj projekta je da povećan svest i znanje o Požarevačkom miru kao značajnom istorijskom događaju, što bi trebalo da omogući lokalnoj zajednici da razvije jaču vezu sa svojom istorijom i kulturom, kao i da promoviše istorijsko obrazovanje među mlađim generacijama.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest