JEDINSTVENI RITUALI OTKOPAVANJE POKOJNIKA I CRNA SVADBA
Sve do potkraj XIX, pa čak i u XX veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih su se odvijala dva specifična običaja, nepoznata u drugim delovima sveta. Jedan je bio vezan za kult Sunca, „otkopavanje pokojnika“, a drugi „crna svadba“ sa elementima duboke ljudske drame. „Otkopavanje“ se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce „primilo“ pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, s ciljem da se pokojniku obezbedi večni život na onom svetu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka. On se odvija u najužem porodičnom krugu i zato se o njemu u javnosti veoma malo zna.Obred „crne svadbe“ najčešće se obavlja ako umre mlad čovek, odnosno momak stasao za ženidbu. Ako ima verenicu, rodbina pokojnog mladića pita je da li bi pristala da ostane u simboličkoj veridbenoj vezi sa svojim momkom još godinu dana ... Ako pristane, onda ritual sahrane dobija i elemente svadbenih običaja, među kojima je najdirljiviji trenutak kada majka treba da igra svadbarsko kolo oko sinovljevog kovčega, pre nego što ga grobari spuste u raku! Ako pokojni mladić nije imao verenicu ili njegova verenica ne da pristanak za ovu vrstu obaveze – ucveljeni roditelji traže po selu drugu devojku koja pristaje da bude „crna verenica“. Posle godinu dana vernosti ovaj „crni brak“ se „razvodi“ jednim složenim obredom čija je centralna tačka lomljenje svadbenog barjaka na grobu pokojnika. „Crna mlada“ dobija pravo da izlazi sa svojim vršnjacima i da se uda, jer pokojnik na onom svetu sada ima svoju „suđenicu“ sa kojom će, u simbolički ostvarenoj bračnoj zajednici, provoditi svoj večni zagrobni život.
Naslednici, rodbina i prijatelji voljenog pokojnika, što iz ljubavi i brige, što iz predostrožnosti motivisane strahom od osvete nezadovoljnog pokojnika, staraju se da on na onom svetu bude zbrinut kako u pogledu svetla, jela i pića, odeće i obuće, novca i nameštaja, tako i socijalnih aktivnosti, pa čak i posmrtnog bračnog druga.
Jer, jednom rečju, Vlasi ne umiru. Oni prelaze na onaj svet.
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest