Hirurg operaciju ima u prstima, a patolog dijagnozu u oku
Pri samoj pomisli na patologa, pacijentima se diže kosa na glavi zbog straha i neizvesnosti dok ne saznaju rezultat. Prof. dr Jelena Sopta, član Naučnog društva Srbije za Internet portal RTS-a pojašnjava da je patologija mnogo više od gledanja pločice i autopsije. U patologiji ne važi čista matematika, a "jednačine" i "funkcije" ispod mikroskopa su mnogo komplikovanije i kompleksnije. Saznajte kako se dolazi do dijagnoze i koliko je važno iskustvo patologa – nekada svi čekaju šta će oni reći, a nekada je sve jasno i pre biopsije.Pojam patologija, pa samim tim i njeno značenje, potiče iz starogrčkog jezika i u prevodu znači – nauka o bolu ili patnji.
Patologija je vrlo široka oblast koja se bavi promenama u organima, tkivima i ćelijama koje nastaju kao posledice bolesti. Nazivaju je i mostom između nauke i medicine. Patolozi rade u bolnicama, medicinskim laboratorijama, školama i na fakultetima.
Profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu Jelena Sopta za Internet portal RTS-a otkriva da patolozi nisu "gledači pločica", jer na tkivu ne piše dijagnoza. Takođe, naglašava da se bolest ne ponaša po pravilima i da vremenom menja svoj tok.
U prirodi čoveka je da traži krivce za svoju tugu, bol i patnju, a najlakše je, da kada je zdravlje u pitanju, to budu lekari, rekla je dr Sopta.
Oni mogu da podučavaju ili sprovode rad i istraživanje u laboratorijama. U medicinskoj patologiji, iako patolozi nemaju svoje pacijente oni sprovode laboratorijske testove na pacijentima drugih doktora. Ovi testovi se rade na tkivu, sekretima i drugim uzorcima kako bi se otkrilo da li bolest postoji, u kojem je stadijumu i kako će se razvijati.
Patolozi takođe predlažu moguće terapije za lečenje. Često prisustvuju operacijama koje zahtevaju brzu analizu uzorka tkiva za koje se sumnja da je obolelo.
Pored savremene opreme i korišćenja reagenasa, podjednako je važan i tim stručnjaka – patologa. Da li je ljudski faktor nezamenljiv u pripremi tkiva i patološkoj dijagnostici?Patologija je, danas, jedna od medic inskih grana koje se najbrže razvijaju. Ona je odavno prevazišla koncept morfološke medicinske discipline. Savremena patologija podrazumeva analizu morfoloških kriterijuma tkiva i ćelija, ali i interpretaciju veoma složenih molekularnih tehnika.
Za takvu analizu biopsijskog i autopsijskog materijala potreban je visokostručni kadar koji podrazumeva tim koga čine edukovani laboranti, profilisani molekularni biolozi i visokospecijalizovani patolozi. Kao i u svakoj drugoj delatnosti, najsavremenija tehnološka dostignuća su samo mrtve mašine, koje ne znače ništa ukoliko ih ne koriste edukovani stručnjaci.
Zato se patolozi permanentno usavršavaju i stalno obogaćuju svoja znanja radi precizne, pouzdane i pravovremene dijagnostike.
Kako do precizne, pouzdane i brze dijagnostike?
Postoji više puteva. Ipak, moje mišljenje je da samo konzilijarnim radom lekara različitih specijalnosti, uz multidisciplinarni analitički pristup, možemo doći do prave dijagnoze i terapije. Patolozi nisu "gledači pločica". Na tkivu ne piše dijagnoza.
Patohistološka dijagnoza je analitički zaključak izveden na osnovu kliničko-radiološko-laboratorijskih karakteristka bolesti. Patohistološka dijagnoza sama za sebe ne znači ništa. Ona mora da se uklopi u klinički tok i radiološku prezentaciju i da bude u korelaciji sa njima. Zato, u procesu postavljanja dijagnoze i lečenja ne učestvuju samo patolozi, nego svaki član konzilijuma ima odgovarajuću ulogu dajući svoj doprinos kroz oblast u kojoj je ekspert.
U konzilijumu nema "važnih" i "manje važnih" jer se odluke donose zajednički i zasnovane su na naučnim činjenicama, iskustvu i u skladu sa preporukama dobre kliničke i laboratorijske prakse. Ipak, moram da naglasim, koliko god da su lekari iskusni, edukovani i verzirani u onome što rade, bolest se ne ponaša po pravilima i menja svoj tok sa vremenom.
To umnogome otežava posao lekarima i utiče na klinički tok i efekat terapije. Pacijentima je to, nekada, veoma teško da shvate i prihvate.
Patohistološka dijagnoza je definitivna dijagnoza, da li se na osnovu toga određuje dalji tok lečenja?
Nije definitivna, to je interpretacija promena u tkivu, u vremenu (trenutak kada je biopsija rađena) i prostoru (mesto sa koje je biopsija uzeta). Kako su tkiva dinamične, žive strukture ona se permanentno menjaju, tako se i dijagnoze mogu menjati. Zato, zadatak patologa nije samo postavljanje dijagnoze. Patolog interpretira promene u tkivu i na taj način pored dijagnoze, daje terapijske smernice kliničarima. Takođe od patologa se očekuje da ukaže na potencijalne "terapijske targete". Pacijenti često tragaju za "boljim doktorom", to se dešava i u patologiji. Mislim da indikaciju za "drugo mišljenje" treba da donese konzilijum.
Opišite profil patologa – on mora imati sposobnost usmenog i pismenog izražavanja ideja i mišljenja, šta još?
Ne znam kako bih opisala patologe. Oni su, poput anesteziologa, lekari iz senke. Patolozi kroz svoj posao veoma brzo nauče da "poređaju prioritete". Strpljivi su, analitični, prilično odmereni, trezveni, prate nove tehnologije, imaju moć imaginacije.
Možda će biti neobično, jer javnost patologiju povezuje sa smrću, ali patolozi vole i slave život i umeju da se raduju životu. Prihvataju da je smrt sastavni deo života.
Sve oči su uprte u patologa, da li vam to daje još veću dozu odgovornosti i kakva je saradnja sa kolegama?
Oči su uprte u patologa po potrebi. Nekada, stvarno, svi čekaju šta ćemo mi reći, a nekada je sve jasno i pre biopsije. Svako ima trenutak kada je zvezda.
Ako konzilijum dobro funkcioniše i ako je saradnja među kolegama adekvatna, a najčešće jeste, svako od lekara ima, u nekom trenutku, presudni značaj, kako za dijagnostiku, tako i za terapiju.
Nema tu kompeticije, nema nametanja mišljenja, svi članovi konzilijuma su ravnopravni. Mi smo, ipak, profesionalci, a naš posao je da obezbedimo najbolje lečenje za pacijenta.
Konzilijum, kao celina, i lekari kao pojedinci, pa i patolozi, su isključivo u službi zdravlja.
Pored testiranja tkiva, ispitivanja uzroka smrti autopsijom, da li patolog učestvuje u analizi bezbednosti razvoja novih lekova?
Naravno da učestvuje. Eksperimentalna patologija je predivna grana koja patolozima omogućava da predahnu od svakodnevnih tenzija, koje postoje u radu sa pacijentima.
Lično, uživam u mogućnosti da bez stresa, nepritisnuta kratkim rokovima, neopterećena zahtevima kliničara gledam tkiva i analiziram promene koje bi mogle doprineti izvođenju naučnih zaključaka. Mislim da svi patolozi to vole.
Radite i kao profesor na Medicinskom fakultetu – da li je realno da student završi fakultet sa prosečnom ocenom 10?
Rad sa studentima je najlepši, najinspirativniji i meni najdraži deo posla kojim se bavim. Studenti su u svakom segmentu, osim u mikrofragmentu patologije kostiju i mekih tkiva, koji su moje polje kliničko-naučnog rada, daleko ispred mene i ja to iskreno poštujem.
Ne delim ih po ocenama. Svako može da nauči za 10, ili da poništava ocene dok ne dobije 10. Mislim da su veoma retki pojedinci sposobni da imaju prosek 10,00.
To nije suština studiranja. Tek kada budu posmatrali svoje studije sa vremenskom distancom shvatiće da su ispiti bili trenutni izazovi, da su ocene bile nebitne, a da su zvanja i titule prolazne; shvatiće da će se periodi životnog očaranja i očajanja stalno smenjivati, jer biti lekar znači biti u službi života.
Sada znam da su meni moji profesori pomagali da to shvatim i nadam se da će jednog dana moji studenti isto misliti o meni.
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest