GDE SU ZLATNE KOČIJE
Zlatna kočija od čistog zlata basnoslovne vrednosti golica i posle dvadeset vekova pažnju stanovnika golubačkog i kučevačkog kraja gde je navodno nestala u prvom veku naše ere, a bila je namenjena nepoznatoj egipatskoj kraljici. U nestaloj zlatnoj kočiji nalazila su se od zlata izlivena dva ovna, kaže ovdašnja legenda.
Rimskim kočijašima je planinski put kojim su išli bio nepoznat, zastali su da se odmore u jednoj od mnogobrojnih pećina kod Duboke, Radenke i Brnjice. Od tog trenutka im se gubi svaki trag. U jednoj od tih pećini su, kako kažu starosedeoci, ljudi kasnije misteriozno nestajali. Onaj ko bi ušao u pećinu da bi je istražio i proverio nije li u njoj zaista skriven zlatan ovan rimskih legionara, nikad se više nije vratio svom staništu. Zlatna kočija je iz Rima stigla u Viminacijum a rimski car je planirao da uz pratnju malog broja vojnika preko Lepenskog vira nastavi put ka Egiptu gde je trebalo da bude poklonjen egipatskoj princezi.
- Niko još ne zna šta kriju ove pećine, i ne samo one, jer ovde ima dvadesetak mističnih pećinskih ulaza. Lovci koji su odlazili u lov videli su ulaz toliko veliki da i konj u njega može da uđe. Ipak, niko se još nije usudio da istraži unutrašnjost ove pećine, ko zna šta bi sve otkrio, a možda bi i legenda o sakrivenoj zlatnoj rimskoj kočiji konačno postala jasnija“ – kaže kučevački slikar Petar Anđelković, dobar poznavalac lokalnih legendi.
U ovom mističnom kraju naslonjenom na Homoljske planine pojavljivale su se, kaže priča iz starih vremena, i šumske vile. Petar ih nije video, ali se kao dečak naslušao brojnih priča o vilama i vilenjacima koje je ugradio u njegovim slikama i predmetima koje izrađuje.
Anđelković priča pripovetku koju je davno čuo, a radi se o tome da je jednom prilikom neka žena vozila zaprežna kola i držala vranca za uzde, a zaova sedela do nje.
– Počela je naglo da se okreće jer je kraj puta ugledala čoveka s rogovima i bradom. Uhvatio se za šarage zaprežnih kola i one su ga vukle sve dok se nije pojavilo prvo jače seosko osvetljenje. Kad je svetlost obasjala zapregu čovek s rogovima se otkačio od zaprege a konj umirio iako je galopirao skoro dva kilometra“ – dodao je Anđelković.
Nešto kao Loh Nes u Škotskoj, podsećaju ove legende iz Braničevskog okruga. Jedina razlika je što zbog legende, jezero posete desetine hiljada turista, dok naše pećine daleko, daleko manje posetioca.
Lj.Nastasijević
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest