Božićna poslanica Episkopa braničevskog
Dr Ignatije milošću Božjom pravoslavni episkop požarevačko-braničevski svoj punoći Braničevske Crkve Mir i ljubav od Boga Oca i blagodatni dar od Gospoda našeg Isusa Hrista i zajednica Duha Svetoga sa svima vama!Hristos se rodi!
Danas slavimo, draga braćo i sestre, rođenje Sina Božjeg kao čoveka, Isusa Hrista. Zašto je ovaj događaj toliko važan za nas i naše spasenje?
Po učenju svetih otaca Crkve, Sveta Trojica, Otac, Sin i Sveti Duh, iz prevelike ljubavi su stvorili sva bića ni iz čega. Temelj postojanja sveta jesu slobodne ličnosti, Otac, Sin i Sv. Duh, kao što su i uzrok postojanja svakog od nas slobodne ličnosti koje nas slobodno, iz ljubavi rađaju. Bog je stvorio sva bića da ova žive večno u zajednici s njim. Međutim, stvaranje sveta ni iz čega ima za posledicu to da je stvorena priroda smrtna; ima vremenski početak i kraj. I pored toga, Sv. Trojica nisu stvorili svet da on propadne i nestane, jer su ga stvorili slobodno iz ljubavi, već da živi. Zato je Bog na kraju stvaranja stvorio čoveka kao slobodnu ličnost, stvorio je Adama i Evu i u njima vozglavio čitavu prirodu, da bi oni i priroda, kroz zajednicu s Bogom Ocem preko Sina i sadejstvom Duha, prevazišli smrt u stvorenoj prirodi, a samim tim i oni večno živeli. Bog, odnosno božanska priroda, upravo i postoji kao Sveta Trojica koja je to što jeste i postoji u zajednici božanskih ličnosti; Bog Otac je večni Otac zato što večno ima Sina i Duha sa kojima je u večnoj zajednici ljubavi. Jer Otac je Otac u odnosu sa Sinom i Sin je Sin u odnosu na Oca. Priroda nikad ne postoji gola već uvek kao konkretna ličnost, kao konkretno biće, kako kaže Sv. Vasilije Veliki. Ličnost je pak, po učenju svetih otaca, zajednica, odnos sa drugom ličnošću (up. Sv. Grigorije Bogoslov), koja čini prirodu postojećom. Otuda, kako božanska, tako i stvorena priroda uvek postoje kao konkretne ličnosti koje su to što jesu samo u ličnosnoj zajednici. Zato je čovek kao ličnost nosilac stvorene prirode i njen spasitelj od smrti ali jedino u zajednici s Bogom kao ličnošću.
Prvi čovek Adam, međutim, odbio je da se sjedini s Bogom i to je rezultiralo smrću, kako čoveka tako i prirode. Čitava stvorena priroda, naime, našla se u opasnosti da propadne i vrati se u ništavilo, iz koga je i stvorena. Ovaj događaj je poznat u teologiji kao prvorodni greh. Iako je odbijanje prvog čoveka da se sjedini s Bogom i tako spase i sebe i celokupnu stvorenu prirodu od smrti izazvalo mnoge tragične posledice u prirodi, od kojih je najtragičnija smrt, Bog nije odustao od svoje prvobitne želje da svet živi u zajednici s Njim. Bog je uistinu voleo svet koji je stvorio. Posle greha prvog čoveka, promenio je samo način na koji će spasiti svet i čoveka od smrti, ali je cilj ostao isti: večni život. Bog je to i učinio tako što je Sin Božji posredstvom Duha postao čovek. „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svog Jedinorodnog dao da nijedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni“, kako kaže sveti apostol Jovan (Jn 3, 16). Ovaj novi način spasenja takođe je trebalo neizostavno da uključi čoveka, tj. da se stvorena priroda sjedini s Bogom preko čoveka. Međutim, posle greha, svi ljudi su postali naslednici Adamovog greha i niko od ljudi rođenih na prirodan način, od muža i žene, nije mogao da ispuni ovaj zadatak, jer su svi od samog začeća smrtni. To je mogao jedino Bog koji je besmrtan, ali koji bi postao čovek i koji bi se rodio na drugačiji način nego što se mi rađamo. Sin Božji se rodio kao čovek Isus Hristos od Duha Svetog i Marije devojke bez učešća muža (up. Lk 1, 26–38). Sin Boga Oca rodio se kao savršeni čovek, ne prestajući da bude Bog – Sin Božji, i on je kao čovek učinio ono što Adam nije hteo. Prineo je svet Bogu i sjedinio ga s Njim, time što je sebe prineo na žrtvu, o čemu nam svedoče pre svih apostoli kao savremenici Hristovi. Ovde, dakle, vidimo da spasenje sveta zavisi i od čoveka, a ne samo od Boga, zato što je spasenje plod lične, slobodne zajednice Boga i čoveka, a ne nasilni Božji čin. Da je spasenje sveta i čoveka moguće bez slobodnog pristanka čoveka, onda bi to Bog učinio, a ne bi se rodio kao čovek, ni trpeo stradanja, niti na kraju strašnu smrt na krstu. Dakle, kao što je Bog učinio na početku stvaranja sveta, poverivši sjedinjenje prirode s Njim čoveku i njegovoj slobodi, a čovek to odbio, tako je i sada Sin Božji postao čovek kako bi ispunio prvobitnu želju Božiju – kako bi spasao svet od smrti, sjedinjujući ga kao čovek s Bogom Ocem. Taj događaj mi danas slavimo sa velikom zahvalnošću Bogu Ocu, Sinu i Svetome Duhu, a posebno Sinu.
Naša civilizacija je utemeljena na vrednostima koje su vezane za čoveka i uzdigla je čoveka u odnosu na prirodu. Umesto da bude spasitelj prirode sjedinjujući se sa Bogom, čovek naše civilizacije je, nažalost, sebe shvatio kao individuu koja može sama da postoji bez zajednice s Bogom, a samim tim i bez zajednice s drugim. Odvojivši se od Boga, čovek naše civilizacije je počeo da vlada i upotrebljava prirodu sebe radi i da u njoj traži sigurnost i uporište za život. Tako je stvorio, na osnovu zakona prirode, nauku i tehniku koje su zasenile mnoge ljude koji su poverovali da čovek i svet mogu bez Boga. Misleći da će u prirodi naći lek protiv smrti i ispunjenje sebe kao ličnosti, čovek je nauku i tehniku počeo da upotrebljava radi iskorišćavanja prirode. Tako je čovek našeg vremena stvorio i potrošački mentalitet. Otuda je, umesto spasenja od smrti i sreće koju je tražio u prirodi, stvorio ekološki problem, tj. zapretio je uništenjem prirode, čega smo svi mi danas svedoci. Zbog toga su se mnogi ljudi širom sveta podigli danas protiv nauke i tehnike, kako bi zaštitili prirodu, smatrajući čoveka za zlo u prirodi. Otuda je u velikoj meri splasnulo poverenje u čoveka i njegove aktivnosti u odnosu na prirodu a samim tim i poverenje, kako u nauku, tako i u tehniku i njihove magične moći. Čovek današnjice se sve više okreće sebi bojeći se drugog i sumnjajući da mu drugi čovek kroz nauku i tehniku sprema zlo. Takođe se savremeni čovek okreće i zaštiti prirode od čoveka, videvši da će ta toliko hvaljena nauka i tehnika na kraju uništiti čitav svet, a ne da će ga spasti. Međutim, priroda sama, bez čoveka, koliko god da je pazimo i štitimo, neće nam doneti izbavljenje od smrti jer je i sama smrtna. Ona po rečima apostola Pavla, „tuguje i stenje čekajući da se jave sinovi Božji koji će je osloboditi ropstva raspadljivosti“ (up. Rim 8, 19–22). Dakle, priroda ne može da postoji bez čoveka, ali bez čoveka koji je u zajednici s Bogom u Hristu. Priroda i njeni zakoni nas vode u smrt. Prirodi nema spasenja mimo Boga kao ličnosti, kao i čoveka kao slobodne ličnosti i njihove zajednice.
Prevashodni zadatak Crkve danas je, dakle, da koliko god može, ukazuje na sve ove gore nabrojane greške i da pozove savremenog čoveka da ne izrabljuje prirodu i da se vrati zajednici s Bogom u Hristu. Jedino će u toj zajednici i on i priroda da prevaziđu smrt koji je poslednji i najveći neprijatelj, kako čoveka, tako i prirode. To je pokazalo Hristovo vaskrsenje iz mrtvih koje je produkt sjedinjenja prirode s Bogom, tj. ovaploćenja Sina Božjeg, kao i njegovog stradanja. Vaskrsenje Hristovo iz mrtvih je opet predokus i najava opšteg vaskrsenja i konačnog uništenja smrti. Povratak čoveka Bogu i ostvarenje zajednice s Njim može se ostvariti jedino u Crkvi koja je zajednica ljudi i prirode, kako sa Bogom u Hristu, tako i među sobom. Jedino kroz Hrista i u Hristu, koji je sjedinio stvorenu prirodu s Bogom Ocem posredstvom Duha, moguće je da svako od nas lično ostvari zajednicu s Bogom i tako živi večno. Ovaploćeni Sin Božji Isus Hristos je postao „prvorođeni među svom tvari prvorođeni iz mrtvih“ i načelnik svih onih koji se sjedinjuju s Bogom (up. Kol 1, 15–20). Ovaj događaj nema samo kosmološke dimenzije, već se projavljuje kad god se saberemo na Liturgiji kao jedan konkretan događaj. U Liturgiji ovaploćeni Sin Božji – Hristos se projavljuje u licu episkopa koji je načelnik liturgijskog sabranja i posrednik između sveta i Boga Oca. Po rečima sv. Ignatija Antiohijskog, „tamo gde je episkop tamo neka bude i narod Božji, jer tamo gde je Hristos tamo je i vaseljenska Crkva“. Dakle, zajednica čoveka s Bogom u kojoj je spasenje sveta od smrti, nije moguća bez Hrista i mimo Hrista, a to znači da ona nije moguća mimo Crkve, odnosno Liturgije, kakvu čuva Pravoslavna Crkva.
Kao i svi događaji koji su u vezi sa spasenjem sveta, tako su i rođenje, stradanje i vaskrsenje Hristovo neodvojivi od Liturgije i tu se zbivaju i slave, ali kao predokus poslednjih događaja u istoriji: drugog dolaska Hristovog i dolaska Carstva Božjeg. Kada Hristos ponovo dođe u sili i slavi i sabere svoju rasejanu decu oko sebe, tada će se projaviti kao istinito i jedino spasonosno sadašnje sjedinjenje ljudi i prirode s Hristom u Liturgiji. Sveta Liturgija je ikona budućeg Carstva Božijeg i konačnog ukidanja smrti u tvorevini.
Hristos se rodi!
0 Komentara
Nema komentara za ovu vest