Počeo je da se koristi još za vreme Hladnog rata od strane SAD pre više od 50 godina i od tada konstantno raste i postaje nešto sasvim normalno, čak i neophodno, u svakodnevnom životu civilizovanog društva i redovno ga koristi čak trećina svetske populacije.

Kako je sve počelo?

Koliko god to neverovatno zvučalo, moglo bi se reći da zaslugu za današnje postojanje interneta dugujemo prvom veštački napravljenom satelitu lansiranom u orbitu, davne 1957 godine. Reč je o Sputniku, kojeg je Sovjetski savez poslao u svemir i time izazvao priličnu pometnju među Amerikancima. Iako nije imao neku spektakularnu ulogu, Sputnik je dovoljno zaplašio SAD, pa su počeli sa okretanjem nauci, umesto dotadašnjeg razvoja usmerenog većinski na industriju.

U školama je počela da se predaje hemija, fizika i ostale prirodne nauke, mnoge korporacije su dobijale pare od države kako bi ulagale u naučna istraživanja. Čak je Vlada SAD oformila nove agencije, kao što su National Aeronautics and Space Administration (NASA) i The Department of Defense’s Advanced Research Project Agency (ARPA) koje su bile usmerene ka razvijanju novih tehnologija kao što su rakete, oružje i računari.

Rođenje ARPAnet-a

Ono što je najviše zabrinjavalo Amerikance u to vreme jeste što je, po njihovom mišljenju, bilo dovoljno da Rusi ispale jednu raketu koja bi za cilj imala telefonski sistem na severnoameričkom kontinentu i na taj način potpuno obustavila komunikaciju na tom prostoru. Sve te žice i veze koje su omogućavale razgovore na daljinu bile su laka meta.

1962. godine, naučnik sa univerziteta MIT i član ARPA J.C.R. Licklider predložio je rešenje u vidu “galaktičke mreže” računara koji bi komunicirali međusobno. Takva mreža bi omogućila moćnim ljudima u SAD komunikaciju čak i kada bi njihov telefonski sistem bio uništen.

1965. godine drugi student prestižnog MIT univerziteta razvio je način slanja informacija od jednog računara na drugi koji je nazvao “packet switching”, odnosno u slobodnom prevodu “razmena paketa”. On funkcioniše tako što podatke “razbija” u blokove, odnosno pakete, pre nego što ih pošalje na drugi računar. Na taj način ona šalje podatke odvojeno, svaki uzima svoju rutu i na taj način postaje imun na opasnosti koje su pretile telefonskom sistemu komunikacije. Ovaj novoosmišljeni sistem je postao ARPAnet.

Prva poruka

1969. godine ARPAnet je isporučio svoju prvu poruku. Tzv. “node-to-node” komunikacija, ili opet u bukvalnom prevodu “čvor-ka-čvoru”, funkcionisala je od jednog računara ka drugom. Prvi računar se nalazio na univerzitetu UCLA, a drugi na Stanford univerzitetu i svaki je bio veličine omanje kuće. Poruka je bila kratka i jasna: “LOGIN”, ali uprkos svojoj jednostavnosti, ipak je oborila ARPA mrežu. Stanford univerzitet je primio samo prva dva slova poruke.

Do kraja 1969. godine, četiri računara su bila povezana na ARPAnet mrežu, ali ona je rasla tokom sedamdesetih godina prošlog veka. 1971. godine priključila joj se ALOHAnet mreža, univerziteta sa Havaja, a dve godine kasnije i mreže Londonskog univerziteta i Royal Radar Establishment iz Norveške. Kako se broj ovih računara uvećavao postajalo je sve teže da se integrišu u jednu svetsku mrežu – “Internet”.

Krajem sedamdesetih godina, naučnik Vinton Cerf je počeo sa rešavanjem problema stvarajući način da svi računari na svim mini mrežama komuniciraju međusobno. Svoj izum je nazvao “Transmission Control Protocol” ili TCP. Kasnije je dodao još jedan protokol, poznat pod nazivom “Internet Protocol”, akronim koje danas koristimo je TCP/IP. Jedan pisac je Cerfov protokol opisao kao rukovanje koje upoznaje različite računare iz svih krajeva sveta u virtuelnom prostoru.

WWW – World Wide Web

Protokol Vintona Cerf-a pretvorio je Internet u svetsku mrežu. Kroz 1980e godine naučnici i istraživači su ga koristili za slanje podataka sa jednog računara na drugi. Ali internet se promenio još jednom.

1991. godine kompjuterski programer iz Švajcarske, gospodin Tim Berners-Lee predstavio je World Wide Web: Internet koji nije bio samo sredstvo za slanje podataka sa jednog mesta na drugo, već mreža informacija dostupnih svima koji mogu da se “nakače” na nju. Ovo je zapravo predstavljalo internet koji mi danas poznajemo.

Broj računara na Internetu:

1984. premašio je 1000 računara
1987. 10 000 računara
1989. 100 000 računara
1992. 1 milion računara
1996. 10 miliona računara
1998. ima više od 30 miliona računara
2000. ima više od 100 miliona računara